Put nas je s Krete odveo u hrvatsku Podravinu. Dražen Jakopović je kao mladi kuhar napustio rodnu Podravinu i prešao dug put. Ispunio je sve svoje dječačke snove, u svom radu dotaknuo planinske vrhove, kuhao za ljude sa sve četiri strane svijeta. Od najboljih hotela, do luksuznih jahti, od alpskih odmarališta do gozbi za predsjednike europskih država, Dražen ima sve. No, okusi djetinjstva se ne zaboravljaju. Na motoru, sa svojim vjernim psom, vratio se nakon mnogo godina na svoju Dravu, na svoju Bilogoru, da ispriča priču o dječaku. Miris zlevanke iz Svete Ane, pečene u peći na drva, od kukuruza samljevenog na kamenom mlinu, poseban je doživljaj. Novo nadahnuće pronašao je u bilogorskim šumama, a u Đurđevcu je čuo priču o moćnom picoku, koji je spasio grad od turske najezde. U Podravini kažu da je Drava majka. Ljudi su generacijama uzimali iz izdašne rijeke, pa hrana ne može biti ništa drugo nego vrhunska, prava domaća. Za to se pobrinuo Dražen sa svojim prijateljem Čobetom koji je na imanju na Dravi stvorio komadić raja za sebe i druge. Gdje bi Dražen bolje mogao završiti svoje kratko nostalgijsko putovanje nego na gozbi domaćih specijaliteta?

Posle Podravine posjetili smo Dubrovnik – „biser Jadrana“ i zabilježili tajne gastronomske tradicije drevnog grada-republike, kao i tople ljudske priče meštana Dubrovnika, Konavla, Trstena i Stona.

Više na:

Kad okusi progovore

The post Kad okusi progovore appeared first on Kitchen TV.

U srećna vremena po školstvo opreme nama kabinet hemije čitavom paletom bočica sa raznim praškastim materijama (znam koliko ovo policajski zvuči, ali u to vreme se nije duvalo ni šmrkalo po školama, života mi), a naša nova, mlada i lepa nastavnica hemije u svom socijalističkom nadahnuću krene da nas sve, bez pitanja da li mi to uopšte želimo, uči tajnama hemije. Posle nekoliko nedelja obuke i nekoliko progorelih uniformi, mala četa mladih hemičara bila je postrojena ispred laboratorije u iščekivanju delegacije koja bi se na licu mesta uverila da su dobijena praškasta sredstva upotrebljena u prave svrhe. Već smo počeli nervozno da se premeštamo sa noge na nogu, a neki odvažniji od nas i nos da kopaju od dosade, a delegacije nema pa nema. Nastavnica je odsutno čupkala svoj vuneni džemper kupljen kod Kluza za prvu platu, a delegacije nema pa … I samo što smo dobili voljno, a na vratima laboratorije se pojavi direktor koji smušeno promrmlja neko opravdanje za delegaciju koja se zadržala na svečanom ručku u čast dana oslobođenja Gornje Volte od belgijskih porobljivača i izrazi želju da vidi kako se omladina zabavlja na časovima hemije. Nastavnica čilo skoči na svoje dobro uzvajane noge i rasporedi nas oko velikog stola na kome su se unapred postavljene nalazile retorte, primusi i ostala čuda. Hitro nas je obilazila, vodeći računa da nešto ne pogrešimo dok je direktor sa pažnjom pratio… pa, nastavnicu, naravno. Uskoro su se njih dvoje tiho povukli u pripremu, a mi smo bili ostavljeni na milost i nemilost ovoj opakoj prirodnoj nauci.

I dok je većina mojih drugova sa uspehom odradila svoje zadatke, bojeći u bočicama razne tekućine koje su se menjale iz crvene u plavu ili žutu, već kako je zadatkom bilo utvrđeno, ja sam muku mučio da izazovem taj nesrećni pirotehnički dim. Od treme su mi drhtale nejake ruke i nikako nisam mogao na terazijama da odmerim tu famoznu 1:1 razmeru. Ili je šalitre bilo više, a šećera manje, tek, dima niotkuda. Ni za lek. I kada je Zvonko Spasić objavio kraj mučenja za taj dan, nastavnica je, zajapurena, istrčala iz pripreme, praćena direktorom koji je nameštao svoju kravatu i vrisnula na mene: „Šta, zar to još nije gotovo!?!“

Meni se, ionako preplašenom i sluđenom od napora, odsekoše noge od straha i ja klecnuh, ispustivši na sto teglicu sa šećerom koji jedva dočeka da kao pesak iz klepsidre iscuri na šalitru i izazove dim neviđenih razmera. Toliko neviđenih da nismo videli vrata na koja bismo nagrnuli kako bismo se spasili kašlja i štipanja za oči koji nas je mučio nego smo kao muve bez glave udarali po zidovima, obarajući usput sve one darivane bočice kojima se naša nastavnica ponosila. Tek kada je vazda pijani domar Milenko, privučen našom vriskom, došao u laboratoriju i uz psovke otvorio prozore, spasili smo se bede. Ja za kratko jer je moj otac morao da plati razbijeni inventar, a beda zvana nastavnička pizma mi se tek navukla na vrat jer sam do kraja svog školovanja svakog časa odgovarao hemiju u znak odmazde za uništeni ugled.

I tako, do dana današnjeg izbegavam sve što ima veze sa preciznim merenjem, uključujući i kolače koje volim da jedem, ali se plašim da ih spremam jer, čim vidim u receptu ono „ stavite 220 gr čokolade i 30 gr maslaca“, meni se odseku noge i počnem da kašljem kao da se davim šalitrom. Sve dok nisam otkrio ovaj IDIOT PROOF KOLAČ koji jednostavno ne možete da … kako sad ide, neknjiževno je reći zajebete, nije lepo reći ni zeznete, a kolač nije auto da ga pokvarite, mada je meni uspelo i auto da pokvarim, ali to je druga priča … sve u svemu,kad je meni uspelo da ga napravim bez greške, sigurno će uspeti i vama.

Potrebno je:

Za koru:
– 2 čaše pšeničnog brašna
– 2 čaše griza
– 1 čaša šećera
– 1 prašak za pecivo

Za fil:
– 1,5 kg jabuka (6 velikih)
– 1 čaša šećera
– 1 vanil šećer
– malo cimeta

Foto: Dejan Andrejić

The post Blog Kitchen TV – Dejan Andrejić: Idiot proof kolač ili zašto pravim kolače bez vage za tačno merenje appeared first on Kitchen TV.

http://kratko.rs/post/a-la-krat-nomen-est-omen—ru%C5%BEice

The post Blog Kitchen TV: Kuhinja pretočena u priče appeared first on Kitchen TV.